Sin consentimiento

APATIJA, APSTINENCIJA, ZAMOR GLASAČA ILI NEPRISTAJANJE?

Politička apatija se definiše kao kolektivna i/ili individualna indiferentnost prema političkim događajima i političkim/društvenim pokretima; a šta se dešava kada te instance postanu sumanute, inertne, korumpirane i skoro nedodirljive?!  Da li je aktivno bojkotovanje izbora u situaciji koja je skoro nepromenjiva jednako trošenju energije recitujući 10 Zapovesti u Sodomi i Gomori?

Pristanak onih kojima se upravlja je osnovni standard legitimiteta vlasti. Bez pristanka glasača, ona nema prava da njima vlada. Većine država vrlo široko definišu ovaj monopol “pravedne” sile koju koriste. Takođe, u “slobodnim” demokratskim društvima, primarni instrument za izražavanje ili odobravanje ovog svojevrsnog pristanka je ceremonija “izbora” u kojima pojedinci biraju državnu upravu glasajući za kandidate (najčešće) političkih stranaka. Poslednjih nekoliko ceremonija u Srbiji je održano uz veliko učešće glasača bez obzira na prirodu izbora (predsednički, skupštinski, lokalni). Da li je to solidan dokaz da pristajemo na ovakvu vlast, političke strukture i “pravedne” sile koje koriste za “našu dobrobit”? Kada bi u nekim južno-američkim ili azijskim državama imali slične rezultate, tamošnje vlasti bi najverovatnije zavele vanredno stanje zbog masovnog bojkota izbora.

Informaciono zagađenje

...telefon, faks, e-mail, weblog, instant messaging, sms, mms... spisak načina za elektronsku komunikaciju vrtoglavo raste u 21. veku

Nekima su ove alatljike sa samo par klikova mišem i treptaja ekrana promenila način na koji rade i žive. Da li je došao trenutak da kompjutere stavimo na svoje mesto i povratimo svoje živote?

Dnevni zagađivači

Kada je u okvirima Svetski Rasprostranjene Mreže (World Wide Web) 90-ih godina prošlog veka uspostavljen funkcionalan navigacioni sistem, e-mail i internet su postali ključni načini brze i jednostavne komunikacije; ali čak i tada je bilo dosta debata preopterećenosti informacijama.

Kraljevi anarhije

Istorijat “savremenog” poimanja ljudskih prava – Ne tako svetla strana

Neki vrlo uvaženi istoričari uzimaju 1215. godinu i velike nerede koji su primorali engleskog kralja Džona da potpiše Veliku povelju (Magna Carta) koja je ipak samo formalizovala običajno pravo i “zajednicu kraljevstva“. Istovremeno sa razvojem društva, tokom poslednjih 800-ak godina, razvijala se i ideja koja nam je danas poznata kao “prava čoveka“.

Ipak, ne možemo pobeći činjenici da su ti prvi temelji na putu ka ostvarivanju onoga što mi danas popularno zovemo ljudska prava, najpre obuhvatili “božansko pravo kraljeva”

Vreme da se promenim | Time for Me to Change | הזמן עבורי לשינוי

SREĆNA PASHA
HAPPY PASSOVER

סח שמח

Edit HTML

Kada je svet (p)ostao jedno

Live Aid – početak kraja korporativnog humanizma uz pomoć medija i kulture

Za malobrojne pripadnike “srednje generacije” koji nisu upoznati sa kovanicom Lajv ejd (eng. Live Aid), ali i mnogobrojniju mlađu populaciju koja s pravom može da tvrdi da nije imala prilike da čuje za dotičnu: Live Aid je bio muzički koncert održan 13. jula 1985. na više od 10 lokacija, kao neka vrsta „globalnog džuboksa“; glavne scene su bile na Stadionu Vembli u Londonu (gde je prisustvovalo 72.000 osoba) i stadionu Džon Ficdžerald Kenedi u gradu Filadelfiji (gde je prisustvovalo oko 90.000 osoba), uz neke nastupe na drugim mestima, kao što su Sidnej i Moskva. Organizatori manifestacije su bili (sada već Ser, prim. aut) Bob Geldof i (još uvek van aristokratije) Midž Jur, a cilj je bio prikupljanje sredstava za pomoć žrtvama gladi u Etiopiji.