FACEmerna, TWITTirajuća, LINKEDINarna POLITIKA

Ako je za verovati Wikipedia.org onda su društveni mediji (social media), mediji za društvenu interakciju koji koriste izrazito pristupačne i „rastegljive“ tehnike komunikacije. Društveni mediji koriste internet-bazirane i mobilne tehnologije da pretvore komunikaciju u interaktivni dijalog. Takođe, ovi mediji omogućavaju stvaranje i razmenu korisnički-generisanog sadržaja kombinujući tako tehnologiju i društvenu interackiju za ko-kreiranje vrednosti.

Javna tajna je da su političke partije bile među prvim pokretačima i/ili barem najvatrenijim pristašama društvenih medija, obavljajući posao bolje od mnogih „kreativnih“ agencija kada je upotreba ovog novog modela komunikacije u pitanju. Na žalost, ovo je učinilo društvene medije veoma dosadnim mestom, sada više nego ikad.

Kako je politika "ugušila" slobodne korisnike

Istorijski gledano, u svetu kao i kod nas, stranke su do pojave ovih medija/mreža svoje neplaćene poruke u štampanim, elektronskim i digitalnim medijima morale da plasiraju kroz PR i novinarske filtere. Pređašnji model uticaja (bio on izražen u novcu ili drugojačije) na druge da kreiraju sadržaj po volji stranaka je prevaziđen razvojem društvenih medija i mreža koji su omogućili političarima da preskoče posrednike (čitaj: filtere) i pridruže se diskusiji direktno sa glasačima. Srpski političari upitani za staru “modernu” praksu će se (većma) pridružiti laičkom mišljenju potrošača/glasača da su usluge PR, marketing i istraživačkih agencija puko “prodavanje magle” sa kratkotrajnim uticajem.

Naš problem (običnih, smrtnih ne-glasača) sa društvenim medijima/mrežama je isti kao i u pravom životu: diskusija nije primamljiva ako ne postoji nešto zanimljivo o čemu se diskutuje. Niko ne želi da sluša/čita besciljne dijaloge o problemima, strategijama i aktivnostima upakovane u beskrajne potoke vesti, mišljenja, novina i poneko otvoreno pitanje. To je upravo ono na čemu se odnosi sa javnostima za lokalne političke partije u najvećoj meri baziraju.

Stranke su poput novinskih i PR agencija postale vešte u distribuciji poruka/informacija, ali i dalje ostaju nespretne i ignorantske u pogledu konkretnih dejstava i događaja (uz dužno poštovanje sporadičnih izleta pojedinih podmladaka). Čujemo/saznajemo za mnoge kreativne “aktivnosti”, ali kada se malo podrobnije i/ili kasnije o njima informišete – nema mnogo rezultata i postojanih, održivih efekata. Čak i najbolje artikulisane komunikacione strategije, a naročito one na društvenim medijima, građene su na ideji da se uspostavi prisustvo u njima; a ne da se prenese svrha političkog postojanja. Autoru ovih redova se pristup “prisustvo nad svrhom” čini kao dobra taktika da se birači razdrmaju i postave na “platformu”, ali ni milimetar dalje: da se potencijalni glasači uključe u politiku. Slučajno?!

Interakcija? Ne, hvala.

Svi konzumenti društvenih medija us Srbiji su svedoci jednog-te-istog scenarija: političke partije nam pristupaju sa neoborivom strategijom, zatrpaju nas stranačkim porukama i/ili rešenjima uz neizbežne kalendare i statuse njihovih događaja. Navikli smo. Jedini problem je što se svi iole punoletni građani prosečnog IQ pitaju: čemu to služi, a uz to i ne radi!? Stopa interakcije je uvredljivo niska i skoro da uopšte nema novih sagovornika ili barem onih koji bi temu (nemo) pratili.

Efektivni društveni (da ne kažem demokratski) marketing se ogleda u prepuštanju publici da uzme stvar u svoje ruke. Sasvim sigurno nije (pre)poručivanje ljudima šta da misle ili nametanje politikantskih tračarenja. Sve bi trebalo da se svodi na pružanje mogućnosti da građani/ke nešto rade i ohrabrivanju da ostvare interakciju i između dve kupovine/izbora.

Na ovom mestu dolazi do izražaja prethodno pomenuta “magla”. Ljudi reaguju na dobar sadržaj, bilo da je on zanimljiv, neočekivan, uznemirujući ili zabavan. Svi, bez izuzetka gravitiraju (ponekad i nesvesno) oko “brendova” koji su dopadljivi ili vredni poštovanja – bilo da su oni na “našoj liniji” ili su zadrti neprijatelji. Sasvim sigurno nećete steći nove prijatelje, a ni zadržati stare ako im na smrt dosađujete pričom o sebi, a čini se da su ovo političke partije u Srbiji dovele do savršenstva – naročito u društvenim medijima.

Istorija se ponavlja

Uprkos svemu, ponajviše lokalnim prilikama u Srbiji, mora se odati priznanje za neumorne pokušaje ovdašnjih političkih partija da se uključe u trku na društvenim medijima. Međutim, ono u čemu su stranke grešile i pre njihove pojave čine i danas: fokusiraju se na svoje konvencionalne ciljeve/sadržaje, a onda pokušavaju da ih “spakuju” u formate modernih društvenih medija. Ovo rezultira u mnogobrojnim problemima, od kojih su verovatno najveći dosada i prezasićenost birača.

Političke partije koje će po svemu sudeći pobediti u trci za društvene medije su one koje na vreme razumeju i prihvate činjenicu da “platforma” nije dovoljna. Takve stranke će prirodno razviti ideje koje će rasplamsati društvenu interakciju i produkovati atraktivne portabl-sadržaje ponovo uvodeći ideju o politici kao zanimljivoj i (još uvek) vitalnoj stvari u Srbiji.