Sin consentimiento

APATIJA, APSTINENCIJA, ZAMOR GLASAČA ILI NEPRISTAJANJE?

Politička apatija se definiše kao kolektivna i/ili individualna indiferentnost prema političkim događajima i političkim/društvenim pokretima; a šta se dešava kada te instance postanu sumanute, inertne, korumpirane i skoro nedodirljive?!  Da li je aktivno bojkotovanje izbora u situaciji koja je skoro nepromenjiva jednako trošenju energije recitujući 10 Zapovesti u Sodomi i Gomori?

Pristanak onih kojima se upravlja je osnovni standard legitimiteta vlasti. Bez pristanka glasača, ona nema prava da njima vlada. Većine država vrlo široko definišu ovaj monopol “pravedne” sile koju koriste. Takođe, u “slobodnim” demokratskim društvima, primarni instrument za izražavanje ili odobravanje ovog svojevrsnog pristanka je ceremonija “izbora” u kojima pojedinci biraju državnu upravu glasajući za kandidate (najčešće) političkih stranaka. Poslednjih nekoliko ceremonija u Srbiji je održano uz veliko učešće glasača bez obzira na prirodu izbora (predsednički, skupštinski, lokalni). Da li je to solidan dokaz da pristajemo na ovakvu vlast, političke strukture i “pravedne” sile koje koriste za “našu dobrobit”? Kada bi u nekim južno-američkim ili azijskim državama imali slične rezultate, tamošnje vlasti bi najverovatnije zavele vanredno stanje zbog masovnog bojkota izbora.

Pre nekog vremena je većina građana/ki Srbije smatralo bojkotovanje izbora pristankom na status quo i na njihovu apstinenciju je gledano kao na podršku aktuelnom režimu, ali uzimajući u obzir razvoj događaja u poslednjih nekoliko godina – uzdržavanje od glasanja se sasvim sigurno ne može više smatrati pristankom na vladanje.

Ne postoji prava dijagnoza zbog čega se 2.500.000 ljudi u Srbiji onih sa PRAVOM(!) da glasa – nikako “dužnosti” i/ili “obavezom”, opredelilo da ga ne iskoristi. Oni, kao i skoro 1.500.000 ostatka puča van biračkog spiska nisu dali svoj pristanak – barem ne formalno. Ne znamo zašto ovi prvi to pravo ne koriste, kao ni kako bi ovi drugi to pravo iskoristili, ali je prilično jasno da se ovom skupu nameće “pristanak” kao vešta manipulacija poput dubioznog pristanka dveju strana na seksualne odnose. U nedostatku jasnih podataka o pojedinačnim motivima, pretpostavka “apatije” ne može da bude ispravna i u stvari je prima facie manje verovatna nego pretpostavka da je ne-glasanje izraz implicitnog ne-pristanka da se bude upravljano od strane pobednika na izborima.

DIGRESIJA 1:

U jednoj od epizoda Simpsons-a pod nazivom “Dva automobila u svakoj garaži, tri oka na svakoj ribi”, Homer, poznat po političkoj neopredeljenosti, uspešno sabotira pokušaj Monty Burns-a da postane guverner. Kada se g. Burns vratio kući obratio se svom asistentu rečima: “Ironično, zar ne Smithers? Ovaj anonimni klan zevajućih neandertalaca me je koštao izbora. A ipak, ako bih dao da ih ubiju, ja bih bio taj koji ide u zatvor! Eto ti demokratija!”. Činjenica da ne stavljamo znakove “Ne možeš da uzmeš moja kola!” na naše automobile nije dokaz apatije prema eventualnoj  “pozajmici”. Ne biste ni pomislili da upadnete u nečiju kuću, ispraznite frižider, dograbite postojeće zalihe cigareta i marihuane, smestite se ispred televizora i kada odgledate reprize svih epizoda House-a odnesete laptop bez eksplicitne dozvole vlasnika/stanara – barem ako držite da ste normalno, pošteno i pristojno ljudsko biće ili se ne zovete Homer Simpson.

DIGRESIJA 2:

Pojam politički aktivnog ne isključuje pojam sportiste/kinje. Politička apatija sportista je posle stidljivih pojedinačnih izleta (mahom u okrilje vladajuće nomenklature) čini se ponovo u modi. Black power pozdrav na olimpijadi 1968. John Carlos-a i Tommie Smith-a, celoživotna duhovna/politička konverzija i aktivizam Muhamed Ali-ja, Pat Tillman koji je prekinuo svoju karijeru u NFL kako bi se pridružio američkim trupama u Iraku gde je i poginuo; izgledaju nepovezivo sa domaćim sportskim figurama koje se najčešće drže “zakona ćutnje” i/ili neodređenih patriotskih izjava. Ipak, ova ćutljiva skupina, pa ni onaj njen deo koji je dobro prošao u projekciji državnog budžeta za iduću/izbornu godinu, ne pretpostavlja dozvolu i pristanak da se njima upravlja u svakoj prigodi. Članovi šahovskog, aikido, plesnog, atletičarskog, ronilačkog, streličarskog i drugih saveza su verovatno negde u onih 4 miliona “apatičnih”. Umetnici su nešto glasniji u svojoj političnosti…

Verujem da u prilog već jakoj odbrani politički/stranački aktivnih ide i relativno novootkriveni Političko-apatijski poremećaj (Political Apathy Disorder) koji Geoffy D. White u Glasniku udruženja za humanističku psihologiju definiše kao “sveobuhvatnu matricu neuspeha da se pomogne smanjenju ljudske patnje na svetu, kombinovane sa preteranim iskorišćavanjem ograničenih resursa društva”. Uprkos rogobatnosti, ovo zvuči kao dijagnoza sa kojom bi se relativno složili i politomani i apstinenti. Međutim, ako kod sebe prepoznate barem četiri od navedenih simptoma – bolesni ste:

• Ne uzimate u obzir efekte svoje kupovine na druge;
• Niste uključeni u političke organizacije;
• Kupujete novi stan/kuću iako je postojeća zadovoljavajuća;
• Ne informišete se kroz različite tačke gledišta;
• Izražavate zabrinutost za svoje društveno ponašanje, ali ne preduzimate ništa;
• Zasnivate svoje samo-vrednovanje na finansijskim vrednostima;
• Hvalite se onim što već posedujete ili planirate da kupite;
• Uzimate učešće u elitističkim aktivnostima (koje uključuju “samo za članove” zajednice, izbegavanje nepisanih građanskih dužnosti, zanemarivanje prava na glasanje na izborima).

Od ranije mi je poznato da Srbijom hoda mnogo mentalno obolelih osoba, ali po teoriji dr White-a ukupan procenat se penje na 100.

Da li odsustvo dozvole većine da se (nama) vlada u ime naroda automatski podrazumeva pristanak aktuelnim političkim strukturama da to i rade?! Ko je u mogućnosti da dotičnima pojasni koncept vladavine nad onima koji eksplicitno, ali ne nužno i na izborima demonstriraju volju da se upravlja njihovim životima?

Ubeđen sam da 4.000.000 onih koji neće ili ne mogu da glasaju u Srbiji nisu reprezentativni primer ravnodušnosti, naprotiv – pristanak da se njima vlada mora da se zasluži za razliku od revnosnih glasača i huškača otupelih umova, praznog pogleda, zapušenih ušiju i velikih usta.

Bojkot izbora nije apatija. Izuzeće od vladavine onih koji na njima pobeđuju nije anarhija.

Ne pristajem da glasam!

P.S. S obzirom da je Pesach u toku, a i u odnosu na prethodni post u ovo doba godine - preporučujem: The Answer to Political Apathy ili relaksaciju.