Live Aid – početak kraja korporativnog humanizma uz pomoć medija i kulture
Za malobrojne pripadnike “srednje generacije” koji nisu upoznati sa kovanicom Lajv ejd (eng. Live Aid), ali i mnogobrojniju mlađu populaciju koja s pravom može da tvrdi da nije imala prilike da čuje za dotičnu: Live Aid je bio muzički koncert održan 13. jula 1985. na više od 10 lokacija, kao neka vrsta „globalnog džuboksa“; glavne scene su bile na Stadionu Vembli u Londonu (gde je prisustvovalo 72.000 osoba) i stadionu Džon Ficdžerald Kenedi u gradu Filadelfiji (gde je prisustvovalo oko 90.000 osoba), uz neke nastupe na drugim mestima, kao što su Sidnej i Moskva. Organizatori manifestacije su bili (sada već Ser, prim. aut) Bob Geldof i (još uvek van aristokratije) Midž Jur, a cilj je bio prikupljanje sredstava za pomoć žrtvama gladi u Etiopiji.
Onomad je to bio jedan od najvećih satelitskih i TV prenosa ikada – procenjuje se da je prenos uživo gledalo oko 1,5 milijardi gledalaca u 100 zemalja širom sveta, cifra koja je i danas teško dostižna i za moderne gladijatorske borbe poput svetskog prvenstva u fudbalu; neuporedivo veća od zadovoljstva koje su stanovnici planete imali prilikom spuštanja na Mesec. Inicijalna kapisla za organizaciju ovog planetarnog događaja je bio singl (nosač zvuka van upotrebe već skoro par decenija, prim. aut) “Do They Know It’s Christmas (Da li oni znaju da je Božić)” koju su ova dva umetnika zajedno sa muzičkim kremom Ujedinjenog kraljevstva snimila u novembru prethodne godine, a za kojim je, na svim kontinentima, usledilo masovno objavljivanje pesama koje su imale humanitarni karakter i pozivale na pomoć gladnima u Etiopiji.
Onomad je to bio jedan od najvećih satelitskih i TV prenosa ikada – procenjuje se da je prenos uživo gledalo oko 1,5 milijardi gledalaca u 100 zemalja širom sveta, cifra koja je i danas teško dostižna i za moderne gladijatorske borbe poput svetskog prvenstva u fudbalu; neuporedivo veća od zadovoljstva koje su stanovnici planete imali prilikom spuštanja na Mesec. Inicijalna kapisla za organizaciju ovog planetarnog događaja je bio singl (nosač zvuka van upotrebe već skoro par decenija, prim. aut) “Do They Know It’s Christmas (Da li oni znaju da je Božić)” koju su ova dva umetnika zajedno sa muzičkim kremom Ujedinjenog kraljevstva snimila u novembru prethodne godine, a za kojim je, na svim kontinentima, usledilo masovno objavljivanje pesama koje su imale humanitarni karakter i pozivale na pomoć gladnima u Etiopiji.
Live Aid u medijima
Koncerti su u datom istorijskom trenutku predstavljali najambiciozniji međunarodni/satelitski poduhvat pokušan do tada. U Evropi je „pravo prve noći“, tj. ekskluzivno pravo za prenos imao BBC od kojeg su ostale-lokalne televizije preuzimale, objektivno gledajući vrlo profesionalno i zanimljivo priređen sadržaj (mada uz velike video poteškoće i u mono-formatu što za tadašnje prilike i nije mogao da se računa kao propust, osim ako niste bili opremljeni da ih slušate na radiju, a gledate na televiziji). Ameriku je pokrila mreža ABC, koje je „svojeručno“ emitovala samo poslednjih tri sata događaja u Filadelfiji, dok je ostalih 12-ak sati to, skoro besprekorno, izveo njihov podugovarač Orbis Communications. Poseban kuriozitet, ili ono što bi pak trebalo da predstavlja tržišnu ekonomiju bez monopola, predstavlja činjenica da je sopstveno „viđenje“ događaja imao i MTV, doduše kroz sistem kablovske televizije, u stereo formatu i, kao i svoje kolege iz ABC, uz pregršt komercijalnih sadržaja, dok je javni servis poput BBC celokupan događaj poštedeo reklama.
Rezultat: severno-američki slušaoci/gledaoci ostali su uskraćeni za skoro trećinu svakog pojedinačnog nastupa koji je bio emitovan. Želeći da maksimalno iskoriste vremensku razliku, ali pre svega svoj prime-time (udarni termin), američki emiteri, ili bolje reći montažeri, su po soptvenom diskrecionom pravu „kasapili“ prenos poprilično nezgrapnom kombinacijom najpopularnijih domaćih izvođača i onih iz Velike Britanije. Tako su pobornici-uživaoci Live Aid-a u SAD mogli „nesmetano“ da uživaju u trosatnoj kulminaciji evropskog i lokalnog finala bez obzira što se ono u dobroj staroj Evropi (Londonu) odigralo nekoliko sati ranije. Naravno to nikako nije zasmetalo voditelju Billy Connolly-u da u tom terminu izjavi da je „oko 95% svih tv-prijemnika u svetu trenutno uključeno u prenos“*. Bilo-kako-bilo, 1995. godine na desetu godišnjicu Live Aid-a su muzičke stanice VH1 i MuchMusic re-emitovali re-montirani prenos koncerata, dok je 19. novembra 2005. na internet sajtu Live Aid „video-strimovana“ (objavljivanje video zapisa bez mogućnosti lokalnog preuzimanja – snimanja na sopstveni kompjuter, već samo praćenja; treba dodati: uz dobru vezu sa globalnom mrežom) integralna verzija celokupnog događaja – onako kako je to učinio BBC.
Društveno-političko-ekonomski kontekst Live Aid-a
Sve vreme tokom trajanja koncerata gledaocima su upućivane poruke da doniraju sredstva za postavljeni cilj. Preko 300 telefonskih linija je bilo organizovano samo u BBC kako bi građanstvo moglo da to učini diktirajući podatke svojih kreditnih kartica. Na svakih 20 minuta je prenos podrazumevao objavljivanje brojeva telefona i adrese na koje su gledaoci mogli da upute svoje priloge. Nakon 7 sati koncerta u Londonu, Bob Geldof je saznajući da je prikupljeno samo 1,2 miliona funti vidno razočaran otišao na komentatorsko mesto BBC i održao jedan od najzapaženijih govora/intervjua u modernoj istoriji medijskog obraćanja, uključujući i čuvenu krilaticu: „Ljudi umiru SADA, dajte nam novac SADA**“. Ubrzo posle ove poruke je u prenos uključen i spot koji ilustruje potresne situacije koje su se odigravale u Etiopiji – prikazujući prizore poslednji put globalno viđene/prepoznate kroz izgladnele ljude u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Ovo je rezultiralo u naglom povećanju donacija na skoro 300 funti svake sekunde prenosa. Po tvrdnjama Boba Geldofa, Republika Irska je donirala najveći iznos u odnosu na nacionalni dohodak (bez obzira na tadašnju kritičnu situaciju i ekonomsku depresiju koju je ta država prolazila), dok je pojedinačna najveća donacija stigla od jedne od vladarskih porodica Saudijske Arabije u iznosu od milion funti. Sledeći dan su izveštaji svetskih medija procenjivali ukupan iznos na 40-50 miliona funti.Sam povod za organizaciju ovog događaja oličen u katastrofalnoj gladi u Etiopiji koja je posledica sankcija uvedenih zbog navodne prosovjetske orijentacije tada nove etiopske vlade, ostavio je za sobom mnogobrojne polemike koje se i danas vode. Live Aid je često označen kao “nestanak” pop-kulture. Naime, vodeći se mnogim izjavama, a i ponekim konkretnijim dokazima tadašnjih državnika: država/politika počinju da preoblikuju svet po načelima pop-kulture; politička akcija se više ne usmerava samo na “stvarnost” nego i na ono što je o nečijoj “tuđoj stvarnosti” izrečeno. Izabrana tema počinje da određuje život političara i pogođenih država. Još radikalnije viđenje je da on/one počinju da joj robuju kao pop-zvezda svom imidžu, 24 časa na dan, 365 dana u godini. Permutacija se skriva iza činjenice da pop može da postane državna kultura planetarne države, a pop-muzičari mogu da dobijaju politički glas***.
Mnogi će reći da neki državni umetnici, kao npr. dotada relativno minorni umetnici Madona i vokalno-instrumentalni sastav U2 tek u ovoj konstelaciji događaja postaju planetarne zvezde afirmišući neke “zaboravljene vrednosti” davno stvorene u Prvoj “pravoj” Francuskoj Republici: slobodu, jednakost i bratstvo svih građana – ovog puta na globalnom nivou. Live Aid se često poistovećuje sa prvim javnim činom planetarne države (globalnog sela): tj. plebiscitarnom potvrdom njenog prava da interveniše tamo gde to humanizam i/ili demokratija nalažu. Na osnovu tog legitimiteta započeto je pregršt sličnih akcija koje su sa manje, nikako više, uspeha sprovedene; ponekada i pod sumnjivim okolnostima i izgovorima.
Šta je Afrika dobila od Live Aid-a?
Afrika je tokom poslednjih decenija primila duplo više novčane pomoći u odnosu na Maršalov plan koji je bio dovoljan da oporavi posleratnu opustošenu Evropu. Korumpirani afrički režimi su gotovo sve pare upotrebili za lično bogaćenje, ako ne i za ugnjetavanje sopstvenih naroda i započinjanje nove spirale ratova. Oprostiti dugove ovim državama (što je bila ideja nastavka akcije započete kroz Live Aid – vidi dole) zapravo znači oprostiti dugove njihovim režimima, dok davanje donacija, umesto direktne pomoći, često istima znači održavanje ovih tiranija u životu. Slična situacija je zadesila Latinsku Ameriku tokom dvadesetih godina prošlog kada je otpisivanjem dugova i ponovnim zaduživanjem za više decenija produžen život diktatura u banana-republikama od kojih neke i dan danas bezuspešno leče njihove posledice.
Live Aid i posledice u službi korporativnog globalizma
Naizgled pozitivna i puna saosećanja akcija nazvana “Live 8” (održana 2005. godine) usmerena na osam najmoćnijih država (G8), “logičan nastavak” Live Aid-a je prethodno iznetu mračnu perspektivu Afrike svojski podržala uz pomoć cele aktuelne „rokerske aristokratije“, potvrđujući da ne samo na osnovu izdavačkih ugovora pripada „koprorativnom roku“, već sve više i celim svojim bićem. Razlozi tome, nekih 20-ak godina kasnije i po mišljenju autora ovog teksta, leže ponajviše u gluposti i neznanju, ali i u suštinskoj nebrizi za išta osim sopstvenog imidža i još malo publiciteta. Vreme između prvog i “drugog” Live Aid-a tako predstavlja simbolički ciklus u kome je popularna muzika od samoniklog izraza mladalačkog bunta i stvaralačkog erosa (od svog nastanka pa do poslednjeg novotalasnog revolta) apsorbovana i kanalisana u tokove globalne hijararhije moći na duhovnom, na strateškom, na taktičkom planu, a zašto ne dodati – i na medijskom. Od ideje aktivističkog humanizma do njegovog sputavanja u granice političkog delovanja, sasvim izvesno nije prošlo dovoljno vremena; a možda su “samo” samoproklamovane vođe i jednog i drugog ostareli ili (p)ostali (p)ogrešni!?
Posledice su nesagledive: ogrnuti u plašt lažnog buntovništva i borbu za pravednu stvar, korporativni rokeri su (p)ostali globalni medijumi za zavođenje ispraznih masa, čiji se ostaci žudnje za pravdom i svesti o društvenim problemima zloupotrebljavaju od slučaja do slučaja. Tako smo dobili “kulturni globalistički antiglobalizam“ koji, često i neznajući, svojski služi onome protiv čega se buni. „Live 8“ nije u tom smislu ni prvi ni poslednji slučaj, ali nam predstavlja svakako najslikovitiji i najsvežiji primer kako pod pritiskom korporativnog humanizma i nostalgije funkcioniše naš aktuelni vrli novi svet.
Ipak, realni uspeh Live Aid spektakla je bio političko-ideološki, a ne humanitarni. Naime, tadašnji koncerti održani na vrhuncu koalicije reganizma i tačerizma, putem do tada neprevaziđenog medijskog prenosa, svojim „ideološkim pop humanizmom“ zauvek su, i to za celo koplje, prebacili već posustali rivalistički sovjetsko-komunistički humanizam i poslali ga na smetlište istorije, bespovratno preuzimajući od njega najveći deo energija i emocija mladosti i žudnje za slobodom. Kraj osme decenije prošlog veka, simbolizovan padom Berlinskog zida, potvrdio je snagu nove mitologije. Mladi naraštaji, koji su bežali na Zapad iz zatočeništva sovjetskog humanizma, mislili su da hrleći na Zapad idu na jedan veliki permanetni „Live Aid“.
Aneks 1: Live Aid i razvoj novih medija u Srbiji
Tekst: Dragan Ambrozić
Globalni 24-časovni radio program, muzika za sve, zato je zamišljen i izveden kao vid međusobnog prepoznavanja i povezivanja svih onih iz celog sveta koji su u stanju da pretpostave osnovne ljudske vrednosti tekućem rasulu. Ideja projekta nije bila benefit, skupljanje novca za bilo kakve fondove, nego skupljanje muzike, odnosno dešavanje kreacije, kao jedinog realnog vida otpora destrukciji. Način borbe je bio stvaranje zajedništva u jednom veštačkom svetu koji "funkcioniše i kad stvarni svet više ne funkcioniše", pošto je "bol stvaran i ostaje sa nama", kako kaže zvanično najava Net-aid događaja.
Muzičari koji su učestvovali bili su potaknuti samim konceptom - mogućnošću da svojom umetnošću doprinesu da se oni koji su trenutno ugroženi bar ne osećaju usamljeno. Demokratičnost interneta unela je u sferu pop kulture najminimalniju moguću razliku između pojedinca/potrošača i stvaraoca/proizvođača. Medij kome je glavna karakteristika trajanje, sa mogućnošću uključivanja i isključivanja iz istog po želji, dao je priliku svakom da učestvuje na istom poslu planetarnog zajedništva, u kome su posete sajtu jednako važne kao i sam sadržaj.
50.000 ljudi iz celog sveta koji su prisustvovali 24-časovnom happeningu verovatno bi bolje opisalo šta im je značila sama činjenica da je za njih svirala jedna tako afirmisana rok grupa kakva je Sonic Youth, ili da je makedonska grupa Anastasia napisala posebnu pesmu za ovu priliku, ili prisustvo zvezdane plejade disk džokeja iz celog sveta, od kojih su neki bili gosti Beograda u prethodnim godinama, a neki su tek čuli gde je to mesto (Milles Holloway, John Acquaviva, Charlie Hall, Blim).
Poslednje reči na događaju, patetične, koliko stvarne i istinite, izgovorio je Mike Watt-čovek-savest američke alternativne rok scene, koji je završio događaj svirajući uživo iz Kalifornije. Bilo je to jedno prostodušno "together" ("zajedno"), sažetak svega što se 15. maja desilo za 24 sata u cyber-svetu, u Beogradu i svuda drugde.
* Za više tehničkih detalja oko samog direktnog prenosa posetiti: http://liveaid.free.fr/pages/broadcasts.html
** Mnogi pobornici modernog zagovaranja skloni su da Ser Geldofu pripišu prosto uvođenje ove vremenske odrednice u slična javna obraćanja, bez obzira na njihov karakter i povod.
*** “...mislim da su i levica i desnica politički istrošene, vrijeme je za nešto treće...” – izjavio je jedan od i danas društveno-najaktivnijih muzičara Peter Gabriel za World BBC.
No comments:
Post a Comment