Kraljevi anarhije

Istorijat “savremenog” poimanja ljudskih prava – Ne tako svetla strana

Neki vrlo uvaženi istoričari uzimaju 1215. godinu i velike nerede koji su primorali engleskog kralja Džona da potpiše Veliku povelju (Magna Carta) koja je ipak samo formalizovala običajno pravo i “zajednicu kraljevstva“. Istovremeno sa razvojem društva, tokom poslednjih 800-ak godina, razvijala se i ideja koja nam je danas poznata kao “prava čoveka“.

Ipak, ne možemo pobeći činjenici da su ti prvi temelji na putu ka ostvarivanju onoga što mi danas popularno zovemo ljudska prava, najpre obuhvatili “božansko pravo kraljeva”
koja kulminiraju u spomenici o ustavnim pravima i povlasticama (Bill of Rights) kojom je završena Engleska revolucija 1689. godine. Značajan korak napred na ovom planu učinjen je već 80 godina kasnije (1776) proglašenjem Deklaracije o nezavisnosti (Declaration of Independence) od strane 13 pobunjeničkih kolonija u Americi i konačno – Deklaracijom o pravima čoveka koja je prethodila Francuskoj revoluciji iz 1789.

Savremeni koncept, koji obuhvata svetski kodeks o ljudskim pravima i obavezama čekali smo do ratne 40. godine prošlog veka. Tada je “zanesenjak“ čija je radio drama kasnije izazvala pometnju dostojnu državnog neprijatelja – Herbert Džordž Vels, u nizu knjiga i dva čuvena teksta upućena Tajmsu tražio da se, na svetskom nivou, usaglase uslovi nametnuti savremenim komunikacijama i proizvodnim tehnikama. Na sreću, čak i političari su tada imali više sluha za građansku inicijativu, te je ovaj tekst pročišćen od strane “ekspertskog tima” engleske vlade, preveden na 10 jezika i na mikro-filmovima distribuiran evropskim izdavačima, ali i pokretima otpora u, tada ne tako brojnim okupiranim zemljama. Konačni rezultat je: preko 300 izdavača u 48 zemalja. Ovo je preteča ogromnog napora Ujedinjenih nacija da ostvari prvi svetski kodeks prava i obaveza, kojim se ova organizacija bavi preko pet decenija i koji je beskrajni izvor za rasprave, dopune, izmene(?)...

Deklaracija ljudskih prava i obaveza građanina sveta, kakvu je prvi, u Londonu 1940-44. godine, sastavio H. Dž. Vels i koja je prokrčila put daljem razvoju, obuhvata slavan uvod i samo 11 članova, čiji spisak izgleda ovako:

1. Pravo na život
2. Zaštita maloletnih
3. Obaveze prema zajednici
4. Pravo na sticanje znanja
5. Sloboda mišljenja i veroispovesti
6. Pravo na rad
7. Pravo na lično vlasništvo
8. Pravo slobodnog kretanja
9. Lična sloboda
10. Pravo na zaštitu od nasilja
11. Pravo na donošenje zakona

Na žalost, čuveni pisac nije doživeo dan kada je njegova ideja doživela definitvno priznanje u obliku Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koja je usvojena dve godine po njegovom preseljenju u “večna lovišta”. Takođe, uživajući u ulovljenim dabrovima i bizonima, verovatno se zgražava zato što ona nije u celosti usvojena – naime, neke od tačaka ni dan danas nisu prihvaćene?! Zadivljuje činjenica da su odbačeni delovi upravo oni na kojima je insistirao veliki vizionar – razvojna prava.

Anarhija i ljudska prava

Klicu, ili ako ste retrogradni, konzervativni i zadrti pobornik (anti)globalizacijskog procesa – virus “prava na razvoj” Vels je obuhvatio u okviru svog prvog člana, koji, priznaćete zvuči veoma poznato. Zamisao pretpostavlja da svako, kao “zajednički naslednik” prirodnih bogatstava, vlasti, izuma i mogućnosti do sada stečenih, ima pravo, u okvirima svojih sposobnosti, da na različite konkretne načine u potpunosti realizuje svoje sposobnosti u cilju fizičkog i mentalnog razvoja od rođenja do smrti.

Od 1975. godine okviri predloženog Prava na razvoj stiču sve više pristalica u međunarodnim krugovima. Danas ta ideja obuhvata prevashodno dve stvari: prvo, pravo svake države da se prema njoj pravedno postpua u vezi sa razvojem njenih prirodnih i drugih bogatstava unutar svetske zajednice a radi dobrobiti svih građana; i drugo, prava svih pojedinaca unutar jedne države na život, hranu, obrazovanje i sredstva neophodna za razvoj individualnih posebnosti radi sopstvenog, kao i zajedničkog dobra. Ako je osnovna potvrda postojanja jednog prava da ono ne ograničava isto ili neko drugo pravo ostalih ljudi, isti kriterijum mora važiti i u slučajevima kada je reč o međuzavisnosti država… ili je to onda anarhija?

Međunarodna anarhija, barem do danas, nikada nije predstavljala odsustvo organizacije međudržavnih odnosa. Odnosi među “kraljevima” i državama koje svoje uređenje karakterišu kao demokratsko su organizovani u stepenu koji to dozvoljava ravnoteža(?) njihovih snaga. Ta valjda ne postoji sila/država dovoljno snažna da polaže neprikosnoveno pravo na upotrebu svih vidova nasilja, pa i fizičkog, radi očuvanja “ravnoteže” između ostalih, kao i da ih primora da postupe u skladu sa pravilima i propisima međunarodnog prava!?

Ako pretpostavimo da je globalna integracija proces kojim se planeta postepeno pretvara u jednu među-zavisnu ekonomsku, komunikacionu, socijalnu, kulturnu i političku među-zajednicu, da ne kažem među-državu, nemoguće je ne primetiti da se povećavanjem među-državnih zavisnosti zapravo povećavaju i među-tenzije koje mogu dovesti do među-konflikta. Međutim, preduzeti koraci možda dokazuju upravo suprotno – stvaranje jedinstvene svetske ekonomije i komunikacione mreže predstavljaju najbolje pokazatelje da je gospodin Vels bio mnogo više od pisca naučne fantastike.

Jedno ne smemo zaboraviti: Homo je jedina životinja koja se suprotstavlja sopstvenoj vrsti i razvija kraljeve, gradove, države; organizuje oružane sukobe koji su sve razorniji i istovremeno traži sredstva da spreči ratove.

“...Ipak su kraljevi i suvereni u svim vremenima, zbog svog suvereniteta, u stanju stalne zavisnosti i u pozi gladijatora koji oružje uvek imaju spremno i uvek se gledaju sa podozrenjem; drže svoje tvrđave, garnizone i puške na granicama kraljevstva; oni stalno špijuniraju svoje susede, što je stav za ratovanje.”

Rat svakog čoveka protiv svakoga, Hobs