Mirna društva

Izraz "mirna društva" odnosi se na društva koja su po svemu sudeći prirodno mirna ili koja su održavala mir u dugim vremenskim periodima. Zvuči (ne)iznenađujuće, ali izučavanjima takvih društava nije poklonjena velika pažnja u istraživanju mira. Urađene su mnoge studije o ratu, studije o mirovnim pokretima, o mirovnim sporazumima kojima se okončavaju ratovi, o unutrašnjim stavovima ljudi koji po svemu sudeći žele da spreče mira. Neuporedivo manje studija je urađeno na temu uzroka i posledica samog mira.

---

U proteklih par decenija dolazi do porasta interesovanja za navedeni problem/sindrom, ali studije urađene poslednjih godina još uvek se bave iznalaženjem kriterijuma za mir. Koliko bi mir trebalo da traje? Koju oblast bi trebalo da pokriva? Koliko prekida mira bi društvo trebalo da izdrži, a da se još uvek smatra mirnim? Šta ako je vlada dotičnog društva umešana u nasilje na nekom drugom mestu? Da li je dovoljno odsustvo nasilja ili moraju da postoje i drugi kvaliteti kao što su sloboda i pravda???

---

Kritičari studija o mirnim društvima dovode u pitanje vrednost jednog takvog izučavanja. Da li studija o "malom" miru ima važnost u nuklearnom dobu?! Da li treba pridati više pažnje prilagođavanju potencijalnih izazivača "velikih" ratova nego uspehu male Švajcarske ili Brandenburga u izbegavanju nasilja tokom dugih vremenskih perioda? Ukoliko želite da proučavate jednoćelijske organizme, posmatraćete jednoćelijske organizme; ukoliko želite da proučavate rat – posmatraćete rat. Zašto bi ikome bilo čudno ili kontraverzno ako istraživači mira proučavaju mir?

---

Jedno mirno društvo, po Fabrou*, mora da ispunjava kriterijume poređene u "rastućem redosledu shvatanja" koj bi sukcesivno zahtevali da se: ne angažuje u spoljnjim ratovima, da ne poseduje regularnu vojnu organizaciju, da ne iskusi međusobna strukturna nasilja a da poseduje sposobnost da trpi mirne promene. Možda nijedno društvo neće ispuniti sve te nivoe, ali veliki broj se može naći na nižim nivoima. Fabro je na osnovu ovih kriterijuma prijavio veći broj otkrića, a poseban akcenat je stavio na činjenicu da ne postoji prituvrečnost između prisustva društvene pravde i jednakosti i odsustva fizičkog nasilja. Sedam slučajeva koje je Fabro naveo bili su mali, dok je pet od sedam bilo "primitivno". Ideja da nasilje može predstavljati cenu pravde ili jednakosti, mislio je dobri stari Fabro, može se shvatiti kao manifestacija zapadne kulture. Kriterijum koji je izazvao najveću zainteresovanost bio je onaj koji je dozvoljavao vladi "mirnog društva" da se bori na drugoj strani. Kritičari (poput mene) iznose mišljenje da se to odnosi na moćan i agresivan narod, kao što su SAD ili VB koji održavaju mir kod kuće, a pokreću dobar deo sukoba na drugim mestima. Takođe, na odsustvo nasilja može se gledati kao na nezadovoljavajući kriterijum za mir koji se može održavati visokoautoritativnim ili pretećim sredstvima. Neophodno je prvo ustanoviti gde je Mir, pa onda razmatrati njegove osobenosti.

*Luciano Fabro, Arte Povera